Iz priče o kmetu Simanu da se naslutiti da je Siman veoma loše razumevao svet izvan međa svog imanja, da ga je, štaviše, savršeno boleo qwrz za okolni svet. Ali tu nije bio izuzetak. Nerazumevanje sveta izvan seoskog atara i danas je osobina seoskog sveta.
Što se u našem (jebo ja nas) slučaju pokazalo katastrofalno jer su se od početka srpske državnosti političkih poslova poduhvatili seljani - doduše, nije bilo izbora jer urbanih sredina nije ni bilo - koji su srpsku politiku jednom za svagda kontaminirali seoskim nerazumevanjem sveta, komplikovanom mržnjom prema okolnom svetu.
Vratimo se mi na Simana. Znao je, doduše, Siman da negde u Stambolu sedi car, da u Sarajevu sedi carski aga, da zakoni carstvija otomanskog nalažu Simanu da agi - koji nit je orao nit kopao - svake godine mora davati trećinu prinosa. Siman je agi godinama, da ne kažem baš vekovima, davao što je carski zakon propisivao, nije mu to, naravno, bilo pravo, škrgutao je zubima, ali sila nije molila. Ono, istini za volju, ni savremenim srbskim tajkunima i kontroverznim biznismenima nije pravo da državi, koja odavno nije „turska“, nego „naša“, plaćaju porez, poneki od njih krene stopama Simana, uskurči se i ne plati porez i gotovo uvek prođe kao kmet Siman.
Gde je Siman napravio stratešku grešku, koju će posle ponavljati generacije i generacije kmetova Simana? Siman je propast Otomanske imperije u Bosni shvatio kao prestanak važenja otomanskih zakona - od kojih pod K. u. K. upravo mnogi i jesu prestali da važe, ali ne i zakon koji je propisivao da kmetovi plaćaju danak agama, a nije prestao za važi iz istog razloga zbog koga je H. E. Mauricio Masari zaustavio policijsku istragu pred vratima Koštuničinog kabineta - zato da ne bi „izbili nemiri“.
Šta je bila druga Simanova strateška greška, koju su takođe ponavljali - i nastavili da ponavljaju - mnogi kmetovi Simani. Siman je - vrlo sumnjivu - slobodu i razvlašćivanje Osmanlija koju je donela K. u. K. aneksija shvatio kao ličnu slobodu da radi šta hoće - npr. da se kurči i podjebava Turke - a da ne daje ono što je po još važećim zakonima morao davati, tj. danak, i tu se ljuto zajebao u računu, jer je nova vlast spram oglušivanja o zakon bila mnogo nemilosrdnija od otomanske, u kojoj se manje-više svaka pizdarija mogla rešiti kesom groša krišom uguranom u džep nadležnog kadije.
A šta su radili srbijanski kmetovi Simani kad je Osmansko carstvo prdnulo u čabar, kad su Osmanlije proterane i kad je na vlast došao moj omiljeni srpski tirjanin Kodža Miloš, Srbin sa dna kace?
Bili su zdravo osupnuti kad su shvatili - a brzo su shvatili - da danak, neki autori tvrde veći od osmanskog, moraju plaćati i srpskom knjazu, što je izazvalo seriju kmet Simanovskih buna, koje traju i dan-danas i koje će potrajati sve dok se ne stvori država koja će sve davati, a ništa neće uzimati.